Oluja juga pjeni more, novi crni oblaci donili su kišu.Dok munje feštaju, jer sad je njihovo vrime, još se lelujam na valovima zmorašnjih vitrova i tramuntane. Protekla stvarnost više liči na san nego na ono što se zbivalo tamo na otvorenom moru Lipo vrime i jedan dan koji sam u cjelosti moga posvetiti ribolovu.I idem prema otvorenom moru, tamo di se more sa nebom spaja..Pogled na horizont izaziva divljenje.

 A kada velika vatrena lopta uroni u more, prijatelj mjesec  će pokazivati put ribaru.A on će uživati u plesu svjetla i sjene, odsjaju mora i zaklonu škoja. Kada nisam ulovio nijednu lignju do mraka i uru nakon toga reka sam škoju... nije važno...  isto te volim.

Galebi su nijemo stajali na stijenama okrenuti prema moru. Onda se misec počeo smiješiti, a lignje vatat za moju skosavicu.

Što je više odmicala noć sve više i češće.Kanta je bila sve punija 

Tako sam, se dobro osjećao da mi je lino bilo gledati koliko je sati.Tremuntanu je zamila tišina. Nisam bija sam  Sa mnom su bili galebovi, moj prijatelj misec, koji je svojim sjajem izblijdija moju sritnu zvizdu. Ali ja sam zna da je ona tu, pogled mi je iša gori, priko Velikog mede i Altaira, nisam vidija Vegu. Čak je i jedna koča prošla prema jugu, ne znam koilko sati ili minuta prije ponoći. Ko da je to važno. Što znači taj sat ili dva u beskonočnosti svemira i vremena. I moja malenkost tu, kao zrnce soli u moru...Nebo je bilo vedro, tek bi poneki bili oblačić sakrio misec na kratko. Onda je počelo jugo što je bio znak da ne prkosim moru  i da krenem na put doma. Pijan , opijen  tom noći pišem post.  Da li je to bio samo san? Pitaću one galebe na stijenama kad se vratim tamo. Oni znaju odgovor. Sada  samo znam da mi se još ljulja.Krenija sam u subotu, vratija se u nedilju.San traje do ovoga trena, a dalje kako bude....

Ura sa kampanela je tukla pet i kvarat,kada je kaić počeo siči more zaspale vale.Iša je dočekat svitanje i ulovit koju lignju. Vidljivost u bližoj okolici je bila dobra, ali nisu se vidile zvizde, kao prošlog jutra. Sivilo od maglenih oblaka skrivalo je prirodni GPS. Nije se vidila Punta križa na Sestrunju, a i Dugi otok je osta u magli i noći. No, ovaj ionako nema GPS i fishfinder na kaiću, njemu je važnije idro nego nova tehnologija, uzda se u vlastiti instikt, više sluša more,šum vitra, nego neke u selu što pitaju „cas ćepa?“ ili „a ka de si bi?“. Ovoga puta, u tamnoj noći, prijatelj je bila tremuntana, koja nije pustila magli da potpuno prekrije more. 

Sa svitanjem proširija se vidik, ali i  došlo je vrime za vratit se doma. A nakon kavice na crvenu zemlju.

Na vrhovima maslina ostalo je ploda koje nisam moga doseći  ni sa skala. I ako sam završija sa maslinama, bar sam mislio da sam završio, pobra,napravio ulje, bilo mi je žao što sam pustio plodove na vrhu. I iša sam ispilati  visoke grane i pobrati masline. Nakon, toga malo mi je bolje.

A ca sam ćepa,..

A kade sam bi..

 Bio sam na nekim mistima na moru i  crvenoj zemlji, koja uvijek iznova ispunjavaju dušu i zacjeluju rane na srcu....